Pla­nin­ski go­ro­sta­sni ma­si­vi Pro­kle­ti­ja, ko­ji se pru­ža­ju na pod­ruč­ju tri dr­ža­ve – Cr­ne Go­re, Sr­bi­je /dio Ko­so­va i Me­to­hi­je/ i Al­ba­ni­je, bo­ga­ti kri­stal­no-či­stim pla­nin­skim ri­je­ka­ma i je­ze­ri­ma, či­ne pri­rod­nu gra­ni­cu iz­me­đu ove tri ze­mlje. Pro­sti­ru se od Ska­dar­skog je­ze­ra na za­pa­du, Ko­mo­va i Mo­kre pla­ni­ne na sje­ve­ru, Me­to­hij­ske do­li­ne na is­to­ku i ri­je­ke Drim na ju­gu. Cr­no­gor­ski dio Pro­kle­ti­ja pro­gla­šen je na­ci­o­nal­nim par­kom, a ži­va je i ini­ci­ja­ti­va da se cio taj pro­stor pro­gla­si me­đu­na­rod­nim na­ci­o­nal­nim par­kom. Nji­ho­vi naj­vi­ši vr­ho­vi smje­šte­ni su u al­ban­skom di­je­lu ovog ogrom­nog pla­nin­skog ma­si­va.
Na­ziv Pro­kle­ti­je, ovog je­din­stve­nog di­vljeg i sa­svim ne­is­tra­že­nog pla­nin­skog pod­ruč­ja Evro­pe, opi­su­je di­vlji­nu ovih pla­ni­na i te­žak ži­vot lju­di ko­ji ži­ve u nji­ho­voj bli­zi­ni. Iz­ra­zi­to str­me kreč­njač­ke li­ti­ce Pro­kle­ti­je či­ne jed­nim od naj­ne­pri­stu­pač­ni­jih pla­nin­skih pred­je­la na Bal­ka­nu i naj­zna­čaj­ni­jih kra­ških pod­ruč­ja Evro­pe. One či­ne pla­nin­ski si­stem Evro­pe sa naj­ve­ćim bro­jem gle­če­ra/led­ni­ka ko­ji su svu­da osta­vi­li svo­je oštre tra­go­ve. Oko­li­nu obo­ga­ću­ju pre­li­je­pe rječ­ne do­li­ne iz­nad ko­jih po­no­sno do­mi­ni­ra­ju su­ro­vi pla­nin­ski vi­jen­ci.
Ka­ko se u svo­jim struč­nim i na­uč­nim ra­do­vi­ma, i mno­gim no­vin­skim član­ci­ma o zna­ča­ju Pro­kle­ti­ja u tu­ri­stič­ke i mno­ge dru­ge svr­he, če­sto osvr­tao i ogla­ša­vao prof. dr Mar­ko Kne­že­vić, tu­ri­zmo­log, pla­ni­na­re­nje je i na Pro­kle­ti­ja­ma ima­lo pre­te­žno na­uč­no-is­tra­ži­vač­ki i eks­pe­di­ci­o­ni ka­rak­ter i pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta.
– Pr­vi po­sje­ti­o­ci Pro­kle­ti­ja bi­li su na­uč­ni­ci. Me­đu nji­ma su pred­nja­či­li pri­rod­nja­ci, na­ro­či­to ge­o­gra­fi, bo­ta­ni­ča­ri i ge­o­lo­zi. Oni su ta­da do­la­zi­li ra­di upo­znav­nja, te­ren­skih itra­ži­va­nja i na­uč­ne ob­ra­de ovih pla­ni­na. Hro­ni­ka is­tra­ži­va­nja i osva­ja­nja Pro­kle­ti­ja upra­vo po­či­nje sa pu­to­va­njem Fran­cu­za Amija Bu­ca i nje­go­vog pra­ti­o­ca Vi­ke­sne­la. Još 1936. go­di­ne, kao pr­vi evrop­ski put­ni­ci, pre­pje­ša­či­li su dio Pro­kle­ti­ja duž „peć­kog pu­ta“ iz­me­đu Gu­si­nja i Ska­dra. To pu­to­va­nje je ima­lo ka­rak­ter ge­o­graf­kog ot­kri­ća, jer se ta­da pr­vi put u Evro­pi pro­nio glas  o po­sto­ja­nju „ve­li­čan­stve­nih Al­pa na ju­gu Evro­pe“. Je­dan od pi­o­ni­ra u osva­ja­nju, is­tra­ži­va­nju i po­pu­la­ri­sa­nju Pro­kle­ti­ja bio je po­zna­ti ge­o­graf Jo­van Cvi­jić. On je u ne­ko­li­ko na­vra­ta u pe­ri­o­du od 1901. do 1920. go­di­ne obi­la­zio ove pla­ni­ne, da bi re­zul­ta­te svo­jih is­tra­ži­va­nja ob­ja­vio u ni­zu svo­jih stu­di­ja. Osim Cvi­ji­ća, u hro­ni­ci is­tra­ži­va­nja Pro­kle­ti­ja zna­čaj­no mje­sto sa svo­jim stu­dij­skim ra­do­vi­ma za­u­zi­ma­ju austrij­ski et­no­graf J.G. Hah, fran­cu­ski di­plo­ma­ta He­kard i ge­o­graf I. Gni­lom, nje­mač­ki ge­o­graf K. Ha­sert i lje­kar E. Li­bert, ma­đar­ski ge­o­lo­zi  F. Nop­ča, K. Va­das i R.V. Te­legd. Od do­ma­ćih na­uč­ni­ka is­tra­ži­va­ča bi­li su B. Gu­šuć, B. Mi­lo­je­vić, S. Stan­ko­vić, R. La­ku­šić, M. Jan­ko­vić, S. Jan­ko­vić, S. Va­to­vac, F. Ku­šan, S. Ur­ban, i mno­gi dru­gi – pre­ci­zi­ra dr Kne­že­vić.
Kne­že­vić da­lje na­vo­di da, op­či­nje­ni ve­li­čan­stve­nim lje­po­ta­ma pro­kle­tij­skog pej­za­ža i pri­jat­no iz­ne­na­đe­ni go­sto­prim­stvom ov­da­šnjih gor­šta­ka, svi oni su ta­da za­pi­sa­li da su Pro­kle­ti­je go­re iz­u­zet­nih pri­rod­nih vri­jed­no­sti i je­din­stven pro­stor na ovom di­je­lu ze­mlji­ne ku­gle.
– Pro­kle­ti­je su u pro­šlo­sti raz­li­či­to na­zi­va­ne: „Be­ri­sel­di“, „Sej­ver­no­al­ban­ski Al­pi“, „Al­pi na ju­gu Evro­pe“, „Cr­no­gor­ski Al­pi“ i dr. Na­ziv u mno­ži­ni – Pro­kle­ti­je, ozna­ča­va ve­ći broj pla­nin­skih vi­je­na­ca, pr­vi je uveo upra­vo Cvi­jić, ko­ji je is­tra­žu­ju­ći ovu pla­nin­sku gru­pu pri­mi­je­tio da ov­da­šnje srp­sko sta­nov­ni­štvo Bo­gi­će­vi­cu, Bje­lič, Ka­ran­fi­le, Vo­lu­šni­cu, Po­pa­di­ju i Tro­jan  na­zi­va tim za­jed­nič­kim ime­nom, što zna­či pro­kle­te pla­ni­ne. Ovaj na­ziv Cvi­jić je u svo­jim ra­do­vi­ma pro­ši­rio na či­tav pla­nin­ski vi­je­nac po­čev od Ska­dar­skog je­ze­ra pa sve do Ibra i  Me­to­hi­je, a na­ziv je da­nas pri­hva­ćen u op­štoj ter­mi­no­lo­gi­ji i to­po­ni­mi­ji. Al­ban­sko sta­nov­ni­štvo Pro­kle­ti­je na­zi­va (al­ban­ski: Bjeshkët e Ne­mu­na) što u pre­vo­du zna­či „pro­kle­te“ ili „za­bra­nje­ne“ pla­ni­ne. Na­ziv Pro­kle­ti­je ima dvo­stru­ko eti­mo­lo­ško zna­če­nje. Ono sim­bo­li­zu­je, ne sa­mo pri­rod­ne od­li­ke ovog pro­sto­ra (kr­še­vi­tost, di­vlji­nu, ne­pro­hod­nost) već i ne­ka­da­šnje dru­štve­no-isto­rij­ske pri­li­ke ko­je su bi­le pri­sut­ne na ovom pro­sto­ru (lič­na ne­si­gur­nost, anar­hi­ja, raz­ne opa­sno­sti i dru­go).
Pro­kle­ti­je, pro­stor na ko­me vje­ko­vi­ma ži­ve Sr­bi, Cr­no­gor­ci, Al­ban­ci, Mu­sli­ma­ni, Ro­mi i dru­gi, pred­sta­vlja spe­ci­fi­čan am­bi­jent u po­gle­du et­no­lo­ških ele­me­na­ta, tj. bo­gat et­nič­ki mo­za­ik i pra­vu ri­zni­cu na­rod­nog bla­ga, gdje se pre­pli­ću ra­zno­vr­sni et­no­so­ci­jal­ni mo­ti­vi (pre­ko 20 vr­sta na­rod­nih no­šnji, bo­gat­stvo fol­klor­ne mu­zi­ke i fol­klor­nih iga­ra, ra­zni obi­ča­ji i tra­di­ci­o­nal­no raz­vi­je­na do­ma­ća i za­nat­ska ra­di­nost) – po­ja­šnja­va Kne­že­vić.
Ov­dje su se, pod­sje­ća on, do­se­lja­va­le i smje­nji­va­le raz­ne ci­vi­li­za­ci­je (grč­ka, rim­ska, ilir­ska i slo­ven­ska), ko­je su osta­vi­le tra­go­ve svo­ga po­sto­ja­nja. Uz to, ovaj pro­stor je u pro­šlo­sti bio po­pri­šte bur­nih i di­na­mič­nih isto­rij­skih do­ga­đa­ja, ko­ji su se od­ra­zi­li na ka­rak­ter ov­da­šnjeg kul­tur­no-isto­rij­skog na­sle­đa. Tra­go­vi ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re, od­no­sno kul­tur­no-isto­rij­ske vri­jed­no­sti, na ovom pro­sto­ru da­ti­ra­ju iz raz­li­či­tih pe­ri­o­da: pra­i­sto­rij­skog, rim­skog (an­tič­kog), pe­ri­o­da srp­ske sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve, pe­ri­o­da tur­ske oku­pa­ci­je, pe­ri­o­da iz­me­đu Pr­vog i Dru­gog svjet­skog ra­ta i pe­ri­o­da po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta.
– Da je ši­ra oblast Pro­kle­ti­ja bi­la na­se­lje­na još u pra­i­sto­rij­sko do­ba, svje­do­če pro­na­đe­ni osta­ci iz tog pe­ri­o­da. Do sa­da su ot­kri­ve­ni osta­ci iz me­zo­li­ta (Tre­bač­ki krš i dr.). Pr­vo zna­čaj­ni­je na­la­zi­šte je Krem­šti­ce u se­lu Pet­njik kod Be­ra­na, gdje su pro­na­đe­ni osta­ci neo­lit­skog na­se­lja sa te­me­lji­ma ku­ća i broj­nim frag­men­ti­ma ke­ra­mi­ke. Dru­go je Be­ran krš, ta­ko­đe, kod Be­ra­na gdje su ot­kri­ve­ni osta­ci ku­ća, oru­đa, igle, ši­la, no­že­vi i dr. Naj­zna­čaj­ni­ji osta­ci iz rim­skog pe­ri­o­da ot­kri­ve­ni su u se­lu Lu­šcu kod Be­ra­na, na oba­li Plav­skog je­ze­ra i u Peć­koj ba­nji. Na pri­su­stvo Ri­mlja­na u ovom kra­ju uka­zu­ju i ne­ka gro­blja, za ko­ja se sma­tra da su „la­tin­ska“. Do­ba sred­njo­vje­kov­ne srp­ske dr­ža­ve osta­vi­lo je naj­zna­čaj­ni­je tra­go­ve ma­te­ri­jal­ne i du­hov­ne kul­tu­re. Me­đu nji­ma naj­ve­ću vri­jed­nost ima­ju ma­na­sti­ri Vi­so­ki De­ča­ni i Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja – is­ti­če dr Kne­že­vić.N.V.